Jutarnja, letnja magla pritisla Frušku Goru, dok starim putem Beograd-Novi Sad vozim ka Maradiku. Na putu, iza benzinske pumpe - tabla. Desno Beška, levo Maradik! Cilj mog putovanja.Žurim da snimim Canu, devojku, dobru udavaču. U miraz daje ceo boks,celo dvorište, kompletnu kuću, verne komšije i ogromnu ljubav svojih vlasnika.
Cana je dobroćudna,lepo podgojena Prečanka i - jazavac. Ali, ona to ne zna. Misli da je čovek. Ima divne roditelje - Iliju i Veroniku Prodanović, koji već dve i po godine ne mogu bez nje. Od kako su je "usvojili", gotovo svakog vikenda, kao ludi, jure iz Austrije, gde žive i rade već 40 godina, svojoj kući u Maradik, samo da bi bili sa mezimicom Canom. Ne vode je za Austriju, jer tamo nema uslova za život u gradskoj sredini. A ona, Cana, kao da sve to zna, spava sa Ilijom, dobija čokoladice od Veronike, sama otvara frižider i poslužuje se po svom "ćefu", šeta po dvorištu koliko joj je volja. Ima i kuma, komšiju Mišu Bajca, koji je jednog dana došao kod Ilije i rekao: "Slusaj Ilija, od danas se naš i vaš jazavac zove Cana!" - Kumstvo je ozbiljno - smeška se llija Prodanović, dok sedimo u seniku njegovog dvorišta, a Cana propeta na zadnje noge pokušava da mu se uvuče u krilo. - Miša i njegova supruga će biti kumovi i na svadbi moje Cane. Da, da stvarno ću da napravim svadbu. Biće i muzike! Samo još mladoženju da nađemo.
Ilija i Veronika bi voleli da im se jave naši ljudi, koji imaju mladog jazavca. Uzeli bi ga ili kupili, nije važno, ali da ga dobiju mladog, kako bi ga oni podigli i vaspitavali kao i Canu, jer kako kažu, greota je da jedna tako "dobra duša" kao što je njihova mezimica, ostane bez potomstva.
U dvorištu Prodanovića mnogo je komšija. Čuli su da dolazi novinar Revije Zov i RTS-a, pa došli da vide kako će Cana da se ponaša i pred kamerom. A Cana samo njuška i potura se da je češkaju. Odšeta do psa, vezanog na lancu, da se poigraju i pokušava da uđe u auto.
Mnogo voli da se vozi - kaže Ilija. Svuda mi idemo zajedno, do prodavnice, apoteke i u Indiju i Novi Sad. Cana je svuda atrakcija. Više puta su mi prilazili razni ljudi i kada bi videli šta sve zna, tražili da je kupe. Ama, nema tih para "pod kapom nebeskom" za koje bih je dao. Niko meni ne može da zameni trenutke sa njom. Ona mene svuda prati, dok nešto radim - tu je! Kada odmaram lezi pored mene. Tuširamo se zajedno! Jel' tako, lepotice moja - uzvikuje Ilija.
Cana, kao da sve razume, trlja glavom o Ilijino koleno i viče "meme, meme". Jazavca su Iliji donele komšije, pre. dve i po godine, kada su orući njivu, naleteli na malaksalo mladunče od nekoliko dana starosti. Prodanovići su ga rado prihvatili.
Hranio sam je na cuclu. Zvao vetrinara, koji joj je davao nekakve injekcije "za snagu", mazio je i voleo i uspeo da je spasem - seća se Ilija tog tužnog dana kada ju je dobio u kritičnom stanju. Jazavac je interesantna životinja. Primetio sam da gotovo od početka zime do proleća uopšte ne uzima hranu. Ne popije ni pola litre vode za to vreme. Ima neku bradavicu na stomaku koju sisa tokom zime i kao da se hrani svojim salom. Tada uglavnom miruje i prilazi samo da bi se pozdravila sa mnom. A kada dođe proleće, postaje ponovo puna života, skakuće, mazi se i stalno "memeće".
Cana ne voli kada nepoznati prilaze njenom Iliji. Frkće i pomalo se kezi. Čuva ga od svega. Jednom je iskočila frkćući iz njegovog krila i na 20-25 metara daljine ulovila zmiju. A zatim je nastavila da memeće u Ilijinom naručju.
Poručio bih svim ljudima da vole i
paze životinje - naglasava Prodanović. To su dragocena i divna bića sa kojima se može uspostaviti izvanredan odnos. Dokaz je moja Cana. Još samo da je
udam, eej! I da nakrivim kapu!
Dok se svi smejemo, Cana se penje Iliji u krilo. - Dodi, lepotice moje! Idemo da se kupamo, vruće je - obraća joj se Ilija. Cana kao da nešto šapuće Iliji na uvo i smeje se, dok je nosi u naručju.
Jovan Pavliček
Preuzeto iz ZOV-a
